Kažu da se svi ljudi rađaju isti. Jednaki, ravnopravni. Lažu. Misao mu tutnji kroz glavu, bubnja u slepoočnicama, primorava ga da je saopšti, podeli. Teško mu je.
“Niti smo isti, nit jednaki, još manje ravnopravni moj Ilija”, duboko uzdahnu Stole i otpi iz već poprilično prazne flaše.
Umesto odgovora Ilija samo zavrte glavom, slegnu ramenima. Nema se tu šta ni dodati ni oduzeti.
“Kažu pred Bogom smo svi isti. Ni u to ne verujem moj Ilija. Nema nikakve logike. Kako bre da budemo mi isti sa nekim lopinama, kurvama, ubicama? Kako? Nema pravde ni na ovom ni na onom svetu”, zali i ovu misao Stole.
Ilija isprazni flašu, ustade sa gajbice.
“Oćemo još po jedno?”.
Ne sačekavši odgovor uze ispražnjene flaše i lagano se odgega do ulaza u prodavnicu. Zastade, okrenu se, htede nešto da kaže Stoletu, da ga priupita štogod, ali samo odmahnu glavom. Ionako već sve odgovore na sva pitanja zna.
Kucnuše se onako, rutinski i nastaviše raskrinkavanje života, lagano, krivudavim rečenicama. Poštapajući se malim gutljajima i dubokim uzdasima.
“Ode nam Janja, ode…Šta ti je život. Nema tu pravila ni reda. Mlad”.
“Ode”, oglasi se i Ilija prosuvši malo na zemlju, za pokoj duše. Valja se.
Nekoliko gutljaja prolazi u tišini. Stole sedi zagledan ispred sebe u beton, u prašinu, razasute pikavce i papiriće, čepove od flaša i jedan već poprilično zarđali novčić.
Ilija gleda u flašu, okreće je, noktom grebe lagano mokru od pene, etiketu. Tu i tamo uzdahne…
Flaše su sve laganije.
“Još po jedno ili da idemo?”, upita Stole presecajući tišinu.
Ilija se prenu iz skrovitog kutka poslednje misli. Pogleda u flašu, brzo, u par gutljaja je isprazni.
“Idemo. Da ne zakasnimo na opelo. A znaš li da Janja nije mario za popove?” Al, jebiga red je. Koliko sad naplaćuju?”
Ustaju lagano sa gajbica. Stole uzima flaše i vraća ih u prodavnicu skoro se pravdajući prodavačuci što mora da krene.
Tiho hodaju ka seoskom groblju.
“Lažu. Nismo isti” , složi se Ilija..
.