ZA ljude rođene u bivšoj Jugoslaviji, Trst nikada nije predstavljao samo veći italijanski grad, luku na severoistočnoj obali Jadranskog mora ili tek administrativno središte italijanske pokrajine Friuli Venecija Đulija. Stariji su doživeli, a mi mlađi slušali priče o Trstu tog vremena, kao izlogu zapadnog sveta, mestu gde su generacije Jugoslovena dolazile po farmerke, jakne, cipele, parfeme ali i da, bar na kratko, osete život sa one druge strane „gvozdene zavese“.
Rok trajanja – neograničen
Pominje se i u pesmama, pa poznavaoci lika i dela Džonija Štulića i zagrebačke Azre dobro znaju ko je bila „Krvava Meri“. Da, to je bila ona surova dama „što je vozala frajere doslovno oko malog prsta, išla sa njima prvo u krevet, a onda u kupovinu do Trsta“. Jedna druga, opet, opevana je kada su se u celu stvar umešala tri naša muzička velikana: Kornelije Bata Kovač, Goran Bregović i Zdravko Čolić. Kao rezultat njihovog umeća za kreiranje hitova, eksplodirala je YU disko bomba koja govori o dami „opeglanoj noću, opeglanoj danju“. Pa tek cipelice, bluzice, kompletići, šeširi…Izgledala je kao „lutkica iz Trsta“. Godina proizvodnje obe pesme je 1980, rok trajanja – neograničen.
Zato ova priča ne govori samo o prostom, „tehničkom“ putovanju od Beograda do Trsta, Venecije i nazad, već je podsećanje na ne tako davno vreme, prostor bivše države koje nema već dobrih 33 godine. Nje nema, ali sećanja i priče su još živi.
Delom iz znatiželje, delom avanture i čiste nostalgije, za povratak kući sa ovog puta je odabrana obala Jadranskog mora, ona njena lepša strana od Trsta preko Rijeke, Splita, Dubrovnika do Budve pa zatim, konačno, nazad do Beograda. Tako je napravljen krug od 2180 km kroz 5 država: Srbija, Hrvatska, Slovenija, Italija, Crna Gora.
Trst centar
Ne u potpunosti kroz eks-Jugoslaviju, jer Severna Makedonija je, nažalost, na suprotnoj strani ove putešestvije, a što se tiče Bosne i Hercegovine, malo je falilo. Prošli bi kroz njen uski izlaz na Jadransko more, primorski gradić Neum, da komšije Hrvati pre dve godine nisu izgradili i otvorili Pelješki most. O tome nešto kasnije.
Beograd – Zagreb deo evropskog puta
Od Beograda do Zagreba, vozi se auto-putem E70 ili Koridorom 10, nešto manje od 400km. Nekada je ta deonica predstavljala ključni deo auto-puta „Bratstva i jedinstva“. Podsećanja radi, numeracija evropskih međunarodnih pravaca ima svoju logiku. Pored slova E, okruglim dvocifrenim brojevima koji se završavaju na 0 se označavaju primarni evropski drumski pravci koji se pružaju u smeru istok-zapad (E60, E70, E80 itd.) a dvocifrenim brojevima koji se završavaju na 5 oni u pravcu sever-jug kontinenta (E65, E75, E85 itd.). Tako je autoput od Beograda do Zagreba tek mali deo evropskog puta E70 čiji je početak na atlantskoj obali Španije, u La Korunji a završetak na jugozapadnoj obali Crnog mora, u gruzijskom lučkom gradu Poti.
Nije pogrešno reći i da je deo pan-evropskog koridora 10 (Salcburg, Austrija – luka Igumenica, Grčka) jednog od 10 definisanih na Pan-evropskoj konferenciji o saobraćaju u Helsinkiju 1997.godine. Iako se radi o istom putu, numeracije „E70“ i „Koridor 10“ nisu isti par cipela, jer se definisani pan-evropski koridori razlikuju od Evropske mreže primarnih puteva, pre svega što ne obuhvataju samo drumske puteve, već i rečne i železničke (Primer: reka Dunav je pan-evropski koridor 7). Na ovoj deonici se prelazi državna granica između Srbije i Hrvatske. Da je kojim slučajem opstala Jugoslavija, za dva sremska sela: Batrovci sa srpske i Bajakovo sa hrvatske strane, verovatno se nikad ne bi čulo a ovako su dobila svojih pet minuta slave. Imena im se često čuju u raznim izveštajima auto moto saveza obe države, obzirom da je ovo jedan od najfrekventnijih graničnih prelaza regiona, gde se u jeku turističke sezone i raznih praznika ne može proći bez dobrih dva ili više sata čekanja. Putarina kroz Srbiju je odnedavno poskupela sa 410 na 450 dinara, a kroz Hrvatsku, do Zagreba iznosi 16,9 EUR. Prolazeći zagrebačkom obilaznicom, ne može se videti mnogo, osim malog dela Novog Zagreba sa desne strane, i kada je vedro, planina Medvednica u zaleđu.
Eto nas u Deželi
Koridor 10, međunarodni put E70 ili nekadašnji autoput „Bratstva i jedinstva“, kako god ga zvali vodi dalje do hrvatsko-slovenačke granice. Ovde je, slično Batrovcima i Bajakovu slava pripala naseljima Bregana sa hrvatske strane i Obrežje sa slovenačke. Kroz Hrvatsku se plaća još jedna manja putarina od 0,90 EUR, a Slovenija je pre 15 godina napustila zatvoreni sistem naplate putarine, pa je odmah na ulasku u zemlju obavezna kupovina vinjete. Ona koja važi 7 dana košta 16 EUR. Ne pomišljajte da prevarite slovence, jer kamere sve prate i snimaju one koji su slučajno ili namerno zaboravili da kupe vinjetu. Kazna je 300 EUR. Do nedavno, ovaj granični prelaz je takođe predstavljao noćnu moru za vozače, jer se na prelazak, takođe čekalo više sati. Ulaskom Hrvatske u šengensku zonu, tačnije od 01.01.2023.godine takvih problema više nema, pa se prolazi gotovo bez zaustavljanja vozila.
Otočec ob Krki
Kroz Sloveniju, koridor 10 dalje pored Novog Mesta vodi ka Ljubljani, a preporuka je da se odmor napravi na rečnom ostrvu Otočec, odnosno Otočec ob Krki (Otočec na Krki) kako glasi zvanični naziv. Srpska interpretacija bi glasila otprilike – Ostrvce. A na ostrvcu dominira crkva Svetog Petra koja datira iz 15-tog veka, zatim dvorac iz 13-tog veka, luksuzni hotel i što je možda i najvažnije – netaknuta priroda i savršen mir i tišina, koja svakom nervoznom Beograđaninu može da posluži i kao vrsta mentalne terapije.
Dalje se do granice sa Italijom vozi odličnim auto-putem. Dok je pomenuta deonica od hrvatske granice do Ljubljane, građena u etapama i završena 2009.godine, deonica od Ljubljane ka Trstu dobrim delom datira iz vremena stare države. Slovenci su još 1972. godine izgradili deonicu od Ljubljane do Postojne i nešto kasnije istu dovršili do graničnog prelaza sa Italijom. Ovi datumi i redosled govore o poznatoj slovenačkoj pragmatičnosti, jer jasno ukazuju da su im, prioriteti u izgradnji autoputeva pre svega bili pravci ka zapadu – Italiji i Austriji, pa tek posle ka istoku – Hrvatskoj i severoistoku – Mađarskoj. Poslednji grad u Sloveniji pre ulaska u Italiju je Sežana. Oni stariji sa početka ove priče znaju, da se nekada iz Ljubljane do Trsta u šoping najčešće putovalo vozom koji je saobraćao nekoliko puta dnevno. Posledično, u Sežani se nalazio železnički granični prelaz između tadašnje Jugoslavije i Italije, a ondašnji savezni zakoni su dozvoljavali da se u Italiju sa sobom prenese tek simboličan iznos deviza, dovoljan za kupovinu tek nekoliko „krpica“. Pričali su neki dragi ljudi, da, kada bi revnosni carinici pronašli veću sumu deviza od dozvoljene, istu privremeno oduzeli, a po povratku kući, stizala je prijava ondašnjeg saveznog deviznog inspektorata i čuvena plava koverta sa pozivom za javljanje sudiji za prekršaje. Bilo pa prošlo. Danas se od strane starijih generacija tek ponekad priča i prepričava smisao za inventivnost naših ljudi kada su u pitanju različite tehnike prenošenja viška deviza u Trst a u povratnom pravcu – unošenja komada garderobe koja i nije bila uvek samo za ličnu upotrebu.
Buongiorno Italia
Nakon prolaska graničnog prelaza između Slovenije i Italije (Fernetiči / Fernetti) gde takođe nema zaustavljanja, posle mesta Opicina, put prelazi u kontinuirano spuštanje sa nekoliko oštrih „U“ krivina i fenomenalnim pogledom na sam grad i more. Osim priče šta je sve Trst nekada predstavljao jugoslovenima, vredi pomenuti i da se u završnim operacijama drugog svetskom rata vodila prava bitka za ovaj grad. Vojna, politička i diplomatska. Tako su 01.maja 1945.godine, nakon predaje Nemaca, tenkovi i jedinice Osme dalmatinske brigade pod komandom general-pukovnika Petra Drapšina umarširale u grad i imale potpunu kontrolu sve do 12.juna 1945.godine. Taj deo istorije poznat je pod nazivom „40 dana Trsta“ i označio je početak događaja koji će kasnije dobiti naziv „Tršćanska kriza“. Ipak, obzirom da je do 1948.godine, kada smo Staljinu rekli istorijsko „ne“,
Trst more
Jugoslavija bila politički i vojno svrstana u istočni komunistički blok, zapadnim silama se baš i nije dopadala ideja da u naše ruke padne strateški važna luku na Jadranskom moru. Pitanje granice Jugoslavije i Italije kod Trsta se rešavalo prvo privremeno – podelom regije na Zonu A (grad Trst i obalni pojas koji se danas nalazi u Italiji) pod komandom američke i britanske vojske i Zonu B (Zaleđe Trsta i deo istarskog poluostrva) pod komandom Jugoslovenske Narodne Armije. Konačno rešenje je dogovoreno 1975.godine potpisivanjem Osimskih sporazuma, kada su definisane granice koje važe i danas – između Italije i Slovenije. Tako je grad Trst ipak ostao u Italiji. Sudbina ili nesrećan slučaj su hteli da pomenuti general-pukovnik Petar Drapšin ode na onaj svet takođe krajem 1945.godine.
Ponte Roso
Od Trsta do Venecije se vozi auto-stadom A4, putarina iznosi 11,90 EUR, a ono što privlači pažnju tokom vožnje ovim putem je čuveni italijanski smisao za dizajn. Primenjen čak i na običnim „tehničkim“ objektima, kao što su nosači tabli i portala uz desnu stranu autoputa. Dok su isti u Nemačkoj, Francuskoj i gotovo svim ostalim evropskim državama, klasičnog, pravougaonog oblika, u Italiji su i od toga napravili umetnost pa su im definisali kreativan izlomljeni oblik, koji geometrijski podseća na nekakav elegantni romboid.
Odmor od auta – gondole
Što se Venecije tiče, sve je već davno ispričano pa ne treba trošiti previše reči. Možda samo podsećanje da je ovaj plutajući grad izgrađen i utemeljen na drvenim stubovima zabodenim u pesak na dnu mora. Oni upućeniji kažu da je samo za izgradnju čuvene crkve „Satna Marija dela Salute“ utrošeno stotine hiljada drvenih stubova. Tajna izdržljivosti drvenih temelja Venecije je u tome što se nalaze u vodi. Propadanje drveta izazivaju mikroorganizmi kao što su gljivice i bakterije, a pošto se drvo nalazi u vodi nema te opasnosti jer je njima potreban kiseonik da bi preživeli.
Venecija
Pored toga, konstantan protok soli kroz i oko drveta, godinama je formirao jaku, gotovo kamenu strukturu. Legenda kaže i da je drvo koje je korišćeno za podizanje Venecije dobrim delom dopremano sa prostora današnje Hercegovine, pa eto još jedne veze sa našim, balkanskim prostorima. Za ulazak u Veneciju od ove godine se plaća posebna taksa u iznosu od 5 EUR po osobi, čija namena bi trebalo da bude nastavak finansiranja izgradnje nasipa koji će braniti grad od povremenog vanrednog nivoa mora. Automobil se može parkirati na samom ulasku u grad, garaža Tronketo, cena je 28 EUR za ceo dan, dok je cena povratne karte brodom kroz Grande kanal do centra 20 EUR po osobi.
Preko preče naokolo bliže
Kao što je već pomenuto, povratak za Beograd nije išao istom rutom već je vodio duž obale Jadranskog mora, od Trsta sve do Budve u dužini od cca. 700 km. Od Trsta do Rijeke je udaljenost svega 75 kilometara, ali se prolazi kroz tri države: Italiju, Sloveniju i Hrvatsku. Ono malo Italije što se nalazi izvan grada Trsta, karakterišu dvojezične table za nazive naselja, zbog značajnog prisustva slovenačke manjine. Tako se prolazi pored Basovizze, odnosno Basovice, Trebiciana, odnosno Trebča, Grozzane odnosno Gročane i dolazi do graničnog prelaza za Slovenijom, strašnog imena – Krvavi potok. Kažu da je u vreme JNA, tu bila karaula u koju su vojnici – mangupi po kazni prekomandovani na dodatno disciplinovanje.
Kroz Sloveniju, u ovom delu, se vozi magistralom i potrebno je otprilike pola sata do granice sa Hrvatskom.
Rijeka
Dalje kroz Hrvatsku vodi kraća deonica auto-puta do Rijeke, a putarina se plaća kod mesta Rupa, i iznosi 1 EUR. Osim čuvenog riječkog korzoa i velike luke, ovaj grad se pamti i kao mesto u koje je prvo, krajem sedamdesetih, stigao zvuk novog vala i panka. Generacija 7 i malo stariji pamte riječku scenu i grupe koje su donele zvuk sa zapada: Paraf, Termiti, Kanal, ali i kasnije ultra-popularne, baš u Beogradu – Fit.
Riječki korzo
Malo niže, ispod Rijeke, se nalazi još jedno građevinsko čudo onog i ovog vremena – Krčki most kojim se prelazi na ostrvo Krk, jedno od preko hiljadu koliko ih ima Hrvatska. Jadranska magistrala vodi dalje pored Crikvenice, Novog Vinodolskog do Senja. Iz Senja je najoptimalnije skrenuti levo od mora pa serpentinama preko obronaka Kapele i Velebita do mesta Žuta Lokva. Tu je uključenje na auto-put Zagreb – Split i dalje se, bez velike muke, vozi nešto manje od 400 km kroz Liku i Dalmaciju, pored Zadra, Šibenika, Splita sve do završetka autoputa iznad luke Ploče, ondašnjeg Kardeljeva. Putarina na ovoj deonici iznosi 22,70 EUR i kod Ploča prestaje auto-put.
Ušće Neretve oduzima dah
Dalje se nastavlja Jadranskom magistralom, prolazeći pored fenomenalnog vidikovca na ušće Neretve u Jadransko more, tačnije pored delte Neretve sa 4 velika rukavca. Posebnu atrakciju predstavlja vožnja nedavno izgrađenim Pelješkim mostom dužine 2.404m koji je praktično integrisao dva nekada razdvojena dela Hrvatske teritorije. Razdvojena malim delom Bosne i Hercegovine koji izlazi na more dužini od 21km, kod Neuma.
Ušće Neretve
Vožnja deonicom preko Pelješca, Slanog, dalje do Dubrovnika i granice sa Crnom Gorom iziskuje posebnu pažnju i oprez. Radnici na privremenom radu u državama zapadne Evrope, kada krenu kući na odmor ka Albaniji i Grčkoj ovim pravcem, praktično od polaska sve do Ploča voze auto-putem pa umeju da navike vožnje najbezbednijom kategorijom puta zadrže i na ovoj klasičnoj magistrali sa maksimalnim ograničenjem brzine od 80km/h. Posledica je veliki broj udesa tokom letnje turističke sezone, nažalost., neretko i sa smrtnim ishodom.
Naša mila Boko, nevjesto Jadrana
Kod mesta Karasovići se nalazi istoimeni granični prelaz sa Crnom Gorom. Put dalje vodi preko Herceg Novog i obale Boke Kotorske do mesta Verige, gde se trajektom prelazi na drugu stranu zaliva. Cena trajekta u sezoni je 5 EUR u jednom pravcu. Magistralom koja prolazi pored Tivta i dalje pored Luštice i Grblja se stiže u Budvu. Nekada je Budva imala oko 20.000 stalnih stanovnika, a danas, usled velikog priliva Rusa i Ukrajinaca, broj stalnih žitelja se procenjuje na čak 53.000, pa je za očekivati veliku saobraćajnu gužvu i van sezone. Zato, kroz Budvu, strpljivo i smireno. Može pomoći i kupanje na Slovenskoj plaži, Jazu ili Mogrenu.
Povratak u Beograd
Put od Budve do Beograda je manje više poznat uz podsećanje da od pre dve godine kroz Crnu Goru postoji deonica auto-puta (od Podgorice do Mateševa), dužine 42km uz plaćanje putarine u iznosu od 3,5 EUR. Preko Kolašina, Mojkovca, Bijelog Polja, u Srbiju se prelazi na graničnom prelazu Dobrakovo / Gostun. Do Čačka se preko Prijepolja, Zlatibora i Užica vozi magistralnim putem, a dalje od Čačka do Beograda auto-putem Miloš Veliki. Putarina do Beograda iznosi 620 RSD. Očekuje se skori završetak radova na nastavku „Miloša Velikog“ do Požege, što bi trebalo dodatno da olakša i skrati put.
Šlag na torti – BMW 5 iz 2001.
Na kraju, da bi ugođaj kroz ovo putovanje bio potpun, kao prevozno sredstvo je poslužio jedan jangtajmer – BMW serije 5 iz 2001.godine male kilometraže, perfektno sačuvan i što bi se reklo – održavan sa pažnjom dobrog domaćina. Bez velike muke je izgurao ovih 2180 kilometara ulepšavajući ugođaj reskim zvukom rednog šestocilindričnog motora. Onog iz vremena pre ere „downsizinga“.
Povratak u Beograd uvek podseća da je on, hteo to neko da prizna ili ne, bio i ostao jedini pravi velegrad i metropola na prostoru bivše Jugoslavije, u svakom smislu. Zbog toga povratak u Beograd nikada nije mučan ni depresivan, kao što to neretko biva kod povratka sa putovanja. Povratak u Beograd ujedno podseća da se od prošlosti ne živi, da svaka epoha ima svoje vrline i mane i da, ipak, treba živeti i delovati u ovom vremenu. Sada i danas. Sve priče i uspomene iz prošlosti čuvati i ispričati koga zanima, pa kada uhvati jaka nostalgija a vreme dozvoli, mogu se i evocirati, recimo jednim ovakvim krugom od 2180 km.
